„Ништа нећемо заборавити”, по романима Вере Ценић, сценски текст Тијана Грумић, режија Југ Ђорђевић, Позориште „Бора Станковић”, Врање
Настао према мотивима романа Вере Ценић, Врањанке и Голооточанке, сценски текст представе „Ништа нећемо заборавити” Тијане Грумић, разгранато представља и истражује узроке и последице живљења у репресивној средини. Прича тече од 1948. године и Резолуције Информбироа која изазива опште друштвено-политичко неповерење у Југославији, прогоне, хапшења, лажне оптужбе за шпијунажу, манипулације истином. Таква клима доводи до оптуживања протагонисткиње Беле за сарадњу са непријатељем, због одласка у биоскоп у Дому совјетске културе, до бахатих саслушања и одвођења у логор на Голом отоку. Представа је подељена у два дела. Први, који траје два и по сата, документаристички приказује сложена психофизичка искушења затвореница у логору. Други део је окренут одређивању савременог контекста комунистичког лова на вештице, укључивањем историјских података, цитата, интервјуа, као и ауторских коментара који утврђују свевременост бешчашћа и репресије. Такође се истиче важност женске перспективе, писања као облика протеста против насиља, али и чувања истине и херојства од заборава, што кључно даје смисао целини, оправдавајући и постојање првог дела, непотребно опширног.
У постављању овог амбициозног текста на сцену Позоришта „Бора Станковић” у Врању, редитељ Југ Ђорђевић не бира уобичајенији, сиров и огољен документаризам, већ узбудљивији, естетизованији, стилизованији приступ нарацији (сцена Андреја Рондовић, костим Велимирка Дамјановић). Сценска тензија се суптилно гради увођењем нежне и драматичне клавирске музике, повремених снажних звукова удараца микрофона, које извођачи по потреби користе током говора, као и конкретног и симболичког сукоба светла и таме (композиторка Јулија Кастелучи). Сцене имају поднаслове који се пројектују на напрсли, хладни зид, оквир стилизоване позорнице, доносећи изазовне коментаре радње, информативне или интроспективне. Коришћење музике је такође врло важно, понављајућа песма „Од Вардара па до Триглава” је својеврсни лајтмотив, нарочито ефектан у призору „борбе” гласног певања и терора у логору, настојања да се затворенице преваспитају. Ово решење се може тумачити као вид ироничног рушења југословенских идеала, лепршави усклици поносних народа и народности теку паралелно с наличјем стварности, прикриваном истином о угушеној слободи.
Радмила Ђорђевић, Жетица Дејановић, Милена Стошић, Јелена Филиповић, Аница Петровић, Анђела Влајковић, Бојан Јовановић, Марко Петричевић, Марко Николић и Никола Стојковић вешто играју бројне и различите ликове, као и нараторе. У извођењу се преплићу епика и драматика, сцене су кратке и динамично се смењују, успешно градећи драмску напетост. Ипак, представа у целини би била ефектнија да је радња згуснутија, има сцена које су сувишне, јер понављају већ речено, не доприносећи битније разграњавању значења, а непотребно продужавају радњу. Предуге су уводне сцене, када глумци изговарају бројне тачке резолуције Информироа, као и одбрану Комитета КПЈ; њихово дејство би било јаче да су оне сажетије, сведене на суштину. Такође, у првом делу је излишна сцена са дворском дамом која значењски и стилски штрчи.
Игра глумаца је посвећена и енергична, у изражавању колективног и индивидуалног хорора. Јелена Филиповић у улози Беле истинито приказује личну борбу са незаслуженом патњом, достојанствено ношење са наметнутом кривицом и држање за ситне радости које дављенику помажу да се не удави у мочваретини ужасавајуће обезљуђености. Радмила Ђорђевић такође нарочито снажно представља Марију Јелић, заповедницу у женском делу логора, која се немилосрдно иживљава над скрханим женама. У другом делу представе, у сцени новинарског интервјуа с њом, који касније истражује разлоге суровости на Голом отоку, Радмила несвакидашње убедљиво изражава идеју баналности зла (Хана Арент), тврдећи да је само радила свој посао и да није имала времена да размишља о оправданости терора који је спроводила. Њена „нормалност” и ноншалантност која прати сведочења о голооточком паклу су застрашујуће, много горе од могућности да је она очигледан монструм. Као таква је прототип једног зупчаника у систему производње зла, у друштву које постојано убија људскост, отупљује осећања и бриткост мисли, стварајући плодно тло за различите облике наказности.
Критика је део пројекта „Критичарски караван” који реализује Удружење позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе.
Аутор: Ана Тасић
Извор: Политика
